Михаило Рашковић
Михаило Рашковић, први хемичар у Србији, рођен је 8. маја 1827. године у Тителу, у угледној војвођанској породици. Основну школу је завршио у Панчеву, а гимназију у Великом Вараду. Природно-математичке науке студирао је на Филозофском факултет у Пешти, хемијску технологију на Политичком институту у Прагу, а металургију на рударским академијама у Шемницу и Пшибраму. По оснивању Природно-техничког одсека Лицеја 1853. године у Београду изабран је за професора хемије и хемијске технологије. На Лицеју, касније Великој шоли (1863), предавао је до 1872, када је изненада умро у 46. години живота.
Павле Савић
Павле Савић је био српски физичар и хемичар, који је светски реноме стекао када је са Иреном Жолио Кири 1937. и 1938. у Паризу открио изотопе познатих елемената бомбардовањем атома урана спорим неутронима. То доводи Ота Хана и Фрица Штрасмана до открића нуклеарне фисије-цепања урановог језгра. Са Иреном Жолио био је предложен за Нобелову награду, али је њу добио само Хан. Од 1947. је руководио изградњом Нуклеарног института у Винчи и до 1960. био директор Института. Павле Савић се као први директор сматра оснивачем Института „Винча“, који је тада зван Институт „Борис Кидрич“. Био је дугогодишњи шеф Катедре за физичку хемију Природно-математичког факултета у Беоргаду, данас Факултета за физичку хемију. Од 1971. до 1981. године је био председник Српске академије наука и уметности.
